Стеван Јовановић, економиста по струци, педесет година се из хобија бави фотографијом, а за све који су га током тих деценија подржавали направио је изложбу својих дела.
Пријатеље, рођаке и познанике окупио је у свом дворишту, једном филмском амбијенту и кутку Салајке, у којем је време стало. Фотографијом је повезао људе који му значе, без жеље за личном презентацијом и да се изложба назове уметничком.
– Ово је пресек мог досадашњег рада, једна шарена и на неки начин специфична поставка, јер ту заиста има свега – објашњава Стеван Јовановић. – Много је коња на тим делима. Имам толико слика тих племенитих животиња да бих само од њих могао да направим посебну изложбу, онако како их ја видим. Такође, има много пејзажа, детаља из природе, па и портрета. Све је само мали избор онога што ја у свом фундусу имам, а практично на сваку тему бих могао да издвојим 40-50 фотографија. Има слика старих 40 година, које су рађене на правом фото-папиру, развијане хемикалијама, које су за то тада биле потребне и рађене тонерима, који су тада третирани као право благо. Изложба није никакав јубилеј, не постоје датуми за које се везујем, али око 50 година се тиме бавим. Последњих десетак година шетам, возим бицикл, запажам и, практично, не идем никуда без фото-апарата.
Као економиста, Стеван Јовановић бавио се комерцијалним послом и има своју фирму, коју полако препушта сину. Његов живот обележила су два хобија.
– Први ми је био кошарка, који је трајао од седамдесетих до осамдесетих година и, као и сваки спорт, имао је свој век, биолошки. Паралелно са тим дешавала се и љубав према фотографији, која траје до данас, са мањим или већим прекидима, али увек за себе, за своју душу, своје пријатеље, без комерцијализације, дакле, само уживање. У суштини, волим фотографију, као такву, а она је појам о којем бисмо могли да разговарамо данима – поручује Јовановић.
Љубав према фотографији почиње од средњошколских дана и часова техничког образовања.
– Тада смо упознали основе црно-беле фотографије и то је за мене стварно била чаролија – сећа се Јовановић. – Врло брзо добио сам мали фото-апарат, а после сам направио своју црно-белу лабораторију. Ту сам, уствари, видео шта је чаролија, када се из једног белог папира под црвеним светлом појављује контура онога што сам усликао. Та аналогна фотографија је дан-данас актуелна, али више је не радим, јер је много скуп хоби, а ипак је нешто што с новим не може да се пореди. Рецимо, ми смо били пресрећни кад смо ишли на море, па понесемо седам-осам филмова и вратимо се са око 200 „испуцаних“ слика. А ви данас можете сваку истог тренутка да видите, процените и обришете или сачувате. Модернизација је учинила своје, технологија је донела много тога, али се изгубила она драж ишчекивања.
Посебно интересовање у бављењу фотографијом за Стевана Јовановића јесте светло.
– Има једно старо неписано правило које каже: “Када сви узму фото-апарат, ти га остави” – открива он. – Јер сви сликају по сунцу, јаком светлу, кад су контрасти јаки, што генерално није добро време за снимање, поготово природе и портрета. Због прејаког светла људи затворе очи, мрште се, а сенке у природи су оштре. Идеално снимање је преподне до седам-осам сати и предвече, што се зове “златни сат”. Најлепше слике настају у прелазу из ноћи у дан и обрнуто. Светло је покретач.
На крају се поставља питање зашто економија, а не фотографија, као струка?
– Фотографија је чиста љубав, због тога је никад нисам претворио у посао и струку. Знам многе који су се заситили фотографије радећи зато што морају и живе од тога. Ја сам желео да имам хоби који волим и радим кад ми одговара – закључује Стеван Јовановић.
Текст: Б. Павковић -Дневник
Фото: Бранислав Лучић
Видео: Бранко Рајчевић