Политика  и сујета, по правилу, иду руку под руку, али и највећи државници имају тренутке великодушности. Имао их је и Јосип Броз. Главни „актер“ једног таквог драматичног тренутка, био је новосадски фоторепортер Јован Вајдл (77), на Петровардину 1961. године, где је Тито са неколико високих гостију из света, боравио у предаху Самита несврстаних који се тих дана одржавао у Београду.
Вајдл је једини фоторепортер који је имао пех да својом тешком фото-торбом Броза удари у главу, наочиглед високих званица из света несврстаних и мноштва домаћих и страних посленика седме силе! Ту неспретност Вајдл је „платио“ једногодишњом суспензијом, али не зато што је таква директива стигла из Брозовог кабинета, већ одлуком Вајдловог тадашњег уредника у листу „Дневник“ Мирослава Штајнера.
Тај несвакидашњи догађај поменут је у монографији „Вајдл“, коју ће ових дана објавити Фото, кино и видео савез Војводине, у знак признања овом господину – фоторепортеру, аутору на десетине хиљада врхунских фотографија од којих свака „говори барем хиљаду речи“.
– У луксузном салону, у невероватној гужви новинара и фоторепортера из Југославије и иностранства, желећи да направим што бољу слику, сувише сам се приближио столу за којим је седео Тито. Док сам му хватао профил, са мог левог рамена, изненада је склизнула гломазна торба са фото опремом и ударила Тита у главу – прича Вајдл о свом несвакидашњем пеху од пре 47 година.
У свечаном салону прострујао је мук! Вајдл се, признаје, и сам заледио, синуо му је пред очима Голи оток, али је успео да се прибере и маршалу упути извињење.
Тито је погледао право, према члановима свог бројног обезбеђења и само климнуо главом, што је требало да значи да је све у реду. Разговор је настављен као да се ништа није догодило, а Вајдл, видно узбуђен, изашао је из салона и пожурио дугим ходником у редакцију. А онда је уследило још веће изненађење. Тражећи излаз, грешком је отворио једна бела врата и скаменио се: у фотељи је седео Тито, а две девојке су га шминкале!
– Био сам запањен. Није било теоретске шансе да Тито тако брзо из салона стигне до апартмана. Да ли је то један од његових двојника о којима се шапатом, ту и тамо, причало? Грозничаво сам размишљао: да ли у салону седи прави Тито? Ко је ту двојник? Брже-боље сам промрмљао „извините“ и пожурио низ ходник ка излазу – присећа се Вајдл. – Кад сам дошао у редакцију, уредник је већ све знао и рекао ми да у наредних годину дана нећу добијати задатак да сликам Титове активности.
Упркос овом догађају, Вајдл признаје да је неизлечиви југоносталгичар. И непрестано фотографише. Из свог стана никада не излази без фотоапарата.

ГОЛОВИ ЗА ГИНИСА
ОСИМ по мноштву врсних фотографија, од којих су неке излагане и у иностранству, Вајдл ће будућим нараштајима фоторепортера словити као недохватљиви узор којем је пошло за објективом да у једном дану у четири војвођанска града, на четири фудбалске утакмице, сними свих шест голова!
– У Сомбору је домаћи Раднички већ у првом минуту дао гол, ја сам то сликао и продужио за Црвенку. Стигао сам пред крај првог полувремена када су пала сва три гола и одмах продужио за Кулу, где је утакмица тек почињала, а домаћини одмах постигли једини гол. У Врбасу сам био пред крај утакмице, баш када је пао једини гол.

22.марта 2008.

ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ
Текст: Јованка Симић
Фотографије:  Дарко Дозет