ИЗ ЈАРОСЛАВОВЕ ФОТОМОНОГРАФИЈЕ „ВОЈВОДИНА 4 ГОДИШЊА ДОБА“ КОЈА НИЈЕ ПРОМОВИСАНА ЗБОГ ПАНДЕМИЈЕ ВИРУСА КОРОНА
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ СПОЈИО МОГУЋЕ С НЕМОГУЋИМ ЈАРОСЛАВ
Пап је, без сумње, један од водећих фотографа природе код нас. То потврђује цео његов досадашњи опус у тој области – од невероватних фотографија оног лептира на Тиси који, у само једном дану у години, живи тек неколико сати, до непоновљих фотографија рогате дивљачи из прашума нашег Подунавља. Да ли је готово апсолутна посвећеност Јарослава Папа природи нека врста фанатизма? Наравно да јесте, али фанатизам је – уколико њоме желите да се бавите на врхунски начин – саставни део наше професије. Ипак, посвећеност или фанатизам нису довољни сами по себи. Тек када се они споје са врхунским естетским или ликовним критеријумима фотографије које, такође, морате да имате у себи, и коначан продукт може да буде врхунски. Управо фотографије природе Јарослава Папа то најбоље потврђују. Папа сам, иначе, и упознао као фотографа природе, да бисмо се, доцније, заједно нашли и у суровим ратним околностима. С обзиром на оно што је претходно радио, логично је било упитати се да ли ће и ту бити исто тако добар, да ли ће, да тако кажем, успети да споји могуће са немогућим? И успео је, радећи и тај део свог и нашег посла – бравурозно! Зато и проширујем констатацију с почетка ових редова: Јарослав Пап није само један од наших водећих фотографа природе, он је велики фотограф, један од највећих које данас имамо.
Томислав Петернек
* * * * * * * * * * * *
ДОМИНАЦИЈА ТИХОГ ЧОВЕКА
ОН сам је тих и готово неприметан, а његове су фотографије речите, раскошне и доминантне. Било да је реч о онима на којима – а ради то заиста неуморно – бележи догађаје из наше свакодневице, било да су овековечиле фасцинантне пејзаже наших предела, рику јелена у подунавским шумама, шарени свет птица или плавичаста праскозорја и румене смираје на Дунаву и другим рекама. Нови Сад је одувек имао, а има и данас, низ врхунских фото-репортера чије несвакидашње умеће је далеко, далеко превазилазило његове оквире. Јарослав Пап се међу њима не издваја наметљивом појавом нити понашањем које жели да привуче пажњу, напротив. Он се издваја готово невероватним осећајем за најбољи тренутак, за најкарактеристичнији гест, за идеалну сценску композицију. И посвећеношћу, стрпљењем и, када за њу дође прави тренутак, муњевитом реакцијом, важном нарочито у фотографисању природе која је, само наоко, увек иста, а заправо никада није иста, што се најбоље види управо на његовим фантастичним фотографијама. Он се, најзад, издваја и спремношћу да своје огромно знање и непроцењиво искуство пренесе на млађе колеге и да им помогне да и саме нађу свој пут и да и самe стигну до звезда. А то је, сагласићете се, особина или, боље речено, врлина, нажалост не баш честа не само у његовој него и у већини других професија. И, самим тим, вредна сваке похвале. Због свега тога, Јарослав Пап заиста јесте и фоторепортерска и људска громада на коју наш прелепи град – који му је, пре три и по деценије када је у њега дошао, широм отворио и врата и срце – заиста може да буде, и јесте, поносан.
Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада
* * * * * * * * * * * *
НЕПОНОВЉИВА ЧАРОЛИЈА ЈАРОСЛАВА ПАПА
ДУГ је низ сјајних фото-репортера које су, у деценијама за нама, изнедрили Нови Сад и Војводина, фото-репортера чија су имена, и међу њиховим колегама и у најширој читалачкој публици, изговарана с поштовањем. Међу тим именима, Јарослав Пап заузима посебно место. Већ деценијама он, предано и врхунски професионално, прати и бележи све важне догађаје, не само у Новом Саду и Војводини него и много, много шире. Сетите се само оних фантастичних фотографија преврата у Румунији од пре 30 година, фотографија које су обишле свет и прославиле и њега и „Дневник“ за који је тада радио. Ипак, оно што Јарослава Папа посебно издваја и у новосадским и војвођанским, и међу нашим фото-репортерима у целини, јесу његове фотографије природе. Било да је реч о бескрајним водама и ритовима „Бачког подунавља“ које је, пре две године и УНЕСКО прогласио за свој резерват биосфере, о јутрима и смирајима на нашим прелепим рекама, о раскоши Фрушке горе, о рују Делиблатске пешчаре или о изузетном богатству фауне наше Војводине, те фотографије су, заправо, једна – непоновљива чаролија! Те чаролије, наравно, не би било да Пап није потпуно посвећен природи, да с њом није у једној дубокој, нераскидивој вези и да не уме да осети, предвиди, стрпљиво сачека и, у правом тренутку, забележи све њене мене и сва њена најраскошнија издања. На срећу он све то јесте и све то уме и отуда природа – изузев у њој самој – и није нигде тако лепа, тако аутентична и тако опијајућа као на његовим фотографијама.
Игор Мировић, председник Покрајинске владе
* * * * * * * * * * * *
МОЈ ПАПУШКА
K АКО написати нешто о Јарославу Папу, мом Папушки, а остати објективан и непристрасан? Како, кад Јарослава знам, па… готово цео живот. Обојица се, додуше, дуго и уредно, нисмо сећали где смо се и када смо се тачно упознали, иако нам професионална сарадња, дружење и заједнички ловно-гастрономски тренуци трају преко три деценије. Ипак, пре неки дан, после кратке телефонске консултације, заједно закључујемо да је то било осамдесетих година, када смо обојица били фотографи „Нових омладинских новина“ (НОН), код тадашњег уредника фотографије Бранка Беука. Одатле је, међутим, свако кренуо својим путем. Јарослав у „Дневник“, где се издвојио као расан фото-репортер, неуморни хроничар војвођанске равнице, „прва камера“ која у њој бележи све – најважније догађаје, спортска збивања, људе, лета и зиме… А у слободном времену, за своју душу, прави чаробне фотографије природе и животињског света и постаје, и остаје, најпознатији „wildlife“ фотограф у региону. У пролеће 1991. ратна дејства на подручју источне Славоније поново нас чвршће спајају. Јарослав је ту био као фото-репортер „Дневника“, а ја на редовном ратном задатку за Асошијетед прес (АП). Свакодневни догађаји нас воде по истом простору, често у истим колима, у истим ситуацијама, чувајући један другог у смутним ратним временима у којима нам гине предивни колега Милан Жегарац. И тако све до новембра те године, када је ЈНА ушла у Вуковар, а за њом и нас двојица, ретки међу реткима, бележећи историјске страхоте рата који је, како се испоставило, нажалост, тек почињао. Када је 1999. почело НАТО бомбардовање Србије, Нови Сад је постао један од главних циљева, па сам ангажовао Јарослава да за АП покрива Војводину. То је било трајно решење, јер Пап шаље слике „пре него што НАТО бомбардује“. Ређају се трагични догађаји, рушење мостова, зграде РТВ, Рафинерије Нови Сад… Јарослав бриљира са фотографијама које АП емитује, а објављују највећи светски листови. На опште одушевљење шефова у Лондону и Њујорку. Памтим и атентат на Бошка Перошевића 13. маја 2000. на Новосадском сајму. Пап је, наравно, на правом месту у право време – има фотографије самог атентата, али и хапшења атентатора. Шеф из Лондона, мимо обичаја, зове и честита, презадовољан. А мени срце пуно, јер то је мој Јарослав, мој Папушка. Када сам 2012. постао директор фотографије у Танјугу, као горући проблем затекао сам упражњено место регионалног фотографа за Војводину. На срећу, у рукаву сам имао џокера који се, наравно, зове Јарослав Пап. Предлажем га директорки Бранки Ђукић, она прихвата, али на потписивању уговора заједљиво примећује: „Опет запошљавамо једног ‘омладинца’?“ Јарослав, војвођански мудро и смерно, ћути, али ја не могу да одолим и самоуверено узвраћам: „Без старца нема ударца!“ И тај „ударац“, ево, траје и даље. Јарослав – континуирано, годинама, сам – за Танјуг покрива целу Војводину. Ујутру је на неком рибњаку или обали реке, где слика птице и свитања, затим стиже да покрије дневне догађаје у Бановини или Градској кући, да би истог поподнева, у некој војвођанској шуми, чекао јелене и дивље свиње! Због свега тога, ако би требало да у једног човека „склопим“ све особине које мора да има врхунски фото-репортер, тај човек би свакако био – Јарослав Пап. Брз, оштрог плавог ока, ловац на слику баш као што је и ловац на дивљач, одлично информисан, способан да, и без новинара, прати и разуме причу коју покрива, има контакте где год затреба, опрему користи максимално, нарочито телеобјективе којима буквално лови магичне фотографије, посебно природе и животиња. У слике уграђује део себе, део великог срца које куца за сваку фотографију, за сваки уловљен и од заборава отргнут тренутак. Kолега и друг какав се само пожелети може, добар као хлеб, онај војвођански, Јарослав је стигао од трња до звезда, али је потрајало – цео један живот посвећен фотогафији. Најзад, легенда каже и да Јарослав Пап прави и одличан кулен. Нажалост, последњи пут смо га пробали још давне, давне 1991. године.
Срђан Илић, уредник фотографије у АП и директор фотографије Танјуга, члан УЛУПУДС
* * * * * * * * * * * *
СИНОНИМ ЗА ФОТОГРАФИЈУ ПРИРОДЕ
ВЕРУЈЕМ да на Балкану не постоји заљубљеник природе који није чуо за име Јарослава Папа. Ипак, ми који имамо задовољство и част да га лично познајемо на помињање његовог имена имамо и друге асоцијације. И другачије их ређамо. Сви који су упознали Јарослава Папа ће вам најпре рећи да је он добар човек, да је ванредно вредан, да је врхунски фото-репортер и, тек на крају, да је занесен природом. Ја сам га упознао 1996. године, док је радио на месту уредника фотографије новосадског листа „Дневник“. Примио ме је иако сам имао само диплому и скоро никакво практично знање. Био ми је први шеф и без имало сујете ми је – ни мало се не штедећи – помагао знањем, подршком, опремом и сваком другом логистиком да нађем своје место под сунцем. Радио је то баш онако како је њему, својевремено, помагао вансеријски мајстор фотографије Јован Вајдл. Занесењаци и истински заљубљеници у природу се лако препознају и међусобно уважавају и подржавају, јер им је она, природа, изнад сваког другог интереса. Уверили смо се у то приликом великих поплава 2015. године, када се Сава излила на многа подручја и када је због тога уведено и ванредно стање. Иако смо били у екипама реномираних новинарских кућа – „Вечерњих новости“ и Новинске агенције Танјуг – ловочувари и шумари једног од тих подручја у Срему су нас зауставили и оштро и изричито забранили даљи пролаз. Нису марили ни за наше молбе, ни за позивање на углед и значај редакција из којих смо долазили. И док је мој колега Немања Суботић, чинило се узлуд, покушавао да их одобровољи, ја сам се, неким сасвим другим поводом, обратио Јарославу који је, тридесетак метара даље, препакивао фото-опрему у гепеку аутомобила. На нашу срећу, то су чули и ловочувари и шумари који су најпре застали, а онда тихо упитали: „Да ли сте ви управо рекли Јарослав? Јарослав Пап?“ Kолега Суботић је то потврдио и ситуација се, истог тренутка, обрнула за 180 степени. „Момци, шта вам тачно треба, где желите да идете, треба ли вам чамац, џип или водич?“ „Шта је сад ово, какав је ово обрт? Па није дошао председник“, рекао је збуњени Суботић. „Није, али као да јесте. Па, ми целог живота гледамо његове фотографије и уживамо у њима, оне на календарима висе свуда – од наших кућа до канцеларија и лугарница – а сад, коначно, имамо прилику и част не само да га видимо уживо него и да му помогнемо“, објаснили су му момци у зеленим униформама, сада већ наши нови савезници. И до њих и до многих других ће, надам се, доћи ова књига коју је Јарослав Пап одавно заслужио и која је тек мало уздарје за сву љубав коју је поклонио фотографији и природи. И за сам крај, детаљ који можда боље од било чега другог говори да је управо Јарослав Пап постао синоним за фотографију природе: већ одавно је, наиме, пракса да и београдске колеге фото-репортери, када гледају и оцењују фотографије природе, за оне баш, баш најбоље кажу: Права „паповача“!
Дарко Дозет, фоторепортер „Дневника“, Танјуга и „Вечерњих новости“
* * * * * * * * * * * *
УМЕТНОСТ КОЈА НАДАХЊУЈЕ
КAKO дишу војвођанска равница, салаши и људи, Фрушка гора када је заогрне снег или процвета, шта раде паори, где су најлепше птице? Одговор је једноставан: у објективу Јарослава Папа. Све има праву боју и шмек, баш онако као кад фотографија само што не проговори. Хиљаду речи, а једна фотографија. То је Јарослав Пап који не престаје да нас изненађује сваким даном. Мислимо не може боље, а може. Тако је то одувек било. Имала сам привилегију и част да радим у „Дневнику“ с Јарославом. Без обзира на то какве су нас године сналазиле, а јесу разне, какви догађаји се низали, Папова уметност нас је надахњивала. Млађи су имали од кога да уче и „Дневникова“ је срећа што је Пап део свог радно-уметничког века провео са нама. Данас, као и некада, Пап стиже тамо где многи касне, открива нам лепоту наше Војводине, боре на њеном понекад уморном лицу и радост новог почетка. Право је благо сложити његове фотографије у књигу јер, расуте годинама по новинама, остају само у архивама. Није довољно да се ми, његови савременици, сећамо. Папова уметност заслужује много више од награда, које нису изостајале у његовој пребогатој каријери. Треба је овековечити, а бар део тога ће ова књига учинити. На понос свих колега који су с Папом сарађивали.
Нада Вујовић, главни уредник листа “Дневника”, а пре свега колега и поштовалац дела Јарослава Папа
* * * * * * * * * * * *
СЛОВО О ЈАРОСЛАВУ ПАПУ
ВИШЕ је прстију на руци код оних који нису столари, него што је фотографа који сликају природу. Намерно кажем сликају, јер је то уметност. Наоко лако, да је лако сликао би свако. Уз све обавезе фото-репортера који прати дневнополитичка збивања, Јарослав стиже да фотографише и догађаје из природе. Одлично познаје природу и односе који у том слободном окружењу владају, што се и види на његовим фотографијама. Да је сео уз ветар, већину јелена никад не би овековечио на фото-папиру. Да је још нешто радио уз ветар, никад не би ни постао велики нити био синоним за добру слику, фотографију такозвану. И један летимичан поглед на квадрате у овој књизи довољан је да илуструје колико је ту било борби са комарцима, мразевима, кишом, несаницом, сунчаницом и колико је стотина килограма опреме пренео на леђима трагајући за добрим кадром. Овакве фотографије су углавном настале у тишини, најгласнија је била завесица, затварач. А тај једва чујни звук фото-апарата понекад звучи као грмљавина. Kо није био на десетак метара од неке животиње, сакривен због фотографисања, тешко може да разуме ова поређења. Није ни важно, битно је да Папове фотографије разумеју и лако читају сви. Оне говоре више од свих речи. Баш као и што каже она стара изрека. Ова монографија је документ времена које је кадрирао Ј. Пап, како се и потписивао на својим делима. Делићи секунде који вреде као целовечерњи филм. Верујем да ће и вама понекад бити драже да листате ову књигу, него да гледате филм. Свом пријатељу Јарославу Папу, с поштовањем
Бора Отић, аутор емисије „5казање“ РТВ
* * * * * * * * * * * *
ФОТО-ГЕНИЈЕ ПРОФЕСИОНАЛАЦ
уметник, виртуоз на фото-апарату, а пре свега човек доброте каква се ретко среће, све то стаје у само једном имену и презимену – ЈАРОСЛАВ ПАП. Имао сам и имам привилегију да управо са тим и таквим Јарославом Папом проведем минулих десетак година своје новинарско-уредничке каријере и да се небројено пута уверим да је „Јаро“ заиста и врхунски професионалац и уметник свог заната, чије фотографије вођене његовом виртуозношћу свирају најлепше фото-мелодије које никог од посматрача не остављају равнодушним. Заиста је много догађаја који сведоче да је Јарослав Пап толико посвећен послу фото-репортера да се то граничи са фанатизмом, што је само показатељ његове безграничне љубави према фотографији. Тако је једном приликом пуних 60 сати лежао у „чеки“ у једном снегом окованом ловишту, само да би направио што бољу фотографију кошута и јелена. И успео је да својим „никоном“ или „кеноном“ (код њега је то сасвим свеједно, јер бој не бије светло оружје већ око у јунака) у једном кадру „улови“ цело крдо које је бројало скоро двадесет јединки. Толика и таква љубав према послу учинила је Јарослава Папа, и то без имало дилеме тврдим, једним од најбољих, ако не и најбољим фото-репортером у Србији, а ову моју тврдњу најбоље подупиру фотографије које се налазе на страницама ове монографије. Не знам да ли је Јарослав Пап фотогеничан, јер се у то и не разумем, али знам да је ФОТО-ГЕНИЈЕ, мада се, истина, ни у то не разумем, али имам очи да видим.
Ненад Ћаћић, главни и и одговорни уредник првог програма РТВ
* * * * * * * * * * * *
ПРИРОДА KАО ЖИВОТ ЈАРОСЛАВА
Папа познајем још од своје ране младости. Сећам се Омладинске радне акције „Морава“ 1980. и Омладинске радне бридаге „Братство – јединство“ Оџаци–Нашице чији смо били чланови. Било је то пре 39. година. Јарослав Пап је тада, са своје 22 године, водио курс фотографије и учио младе како да фотографишу и израђују црно-беле фотографије. Од њега сам, са својих десет-једанаест година, научио прве кораке о фотографији. Развијали смо филмове и израђивали фотографије у мрачној комори, а ја сам био незадовољан јер ми је припала дужност да умачем развијене фотографије у фиксир и воду. Дуги низ година после тога сам пратио његов рад кроз многобројне фотографије природе (јелена, срна, зечева, фазана, дивљих патака, гусака…) у часописима о природи, ловству, у листу „Дневник“, на календарима… Имао сам срећу и задовољство да, као дипломирани биолог, радим као сарадник-сценариста и аутор емисија о природи у Документарно-образовном програму РТВ од 1994. до 2002. године. Једна од мини-серија коју сам снимио у коауторству са Душаном Чекићем (сниматељем и директором фотографије) била је и „Природа као живот – Фотографи природе“. Једна од три емисије била је посвећена Јарославу Папу и његовој фотографији природе Војводине. Јарослав нас је водио на своја омиљена места за снимање, а ми смо његове фотографије уклапали са нашим кадровима. Посетили смо Суботичко-хоргошку пешчару, где смо снимали муфлоне и јелене лопатаре; Специјални резерват природе „Горње подунавље“, снимали смо европског јелена и орла белорепана; Дунав код Старог Сланкамена зими, пловећи између санти леда, снимали смо дивље патке и гуске; и рибњак код Руског Kрстура, где смо снимили зечеве и дивље гуске. Оно што је било веома битно на снимањима јесте то да је Јарослав на сваком терену имао изузетно лепе односе са својим сарадницима. То је поверење које је Јарослав градио и неговао годинама. Увек је својим сарадницима доносио и даривао фотографије са претходног снимања, календаре, каталоге, књиге… Јарослав Пап је више пута имао изложбу природњачких фотографија у Покрајинском заводу за заштиту природе у Новом Саду, било да је самостална или заједничка. Његове фотографије и дан-данас красе зидове другог спрата Покрајинског завода за заштиту природе. Јарослав Пап Једно време смо, игром случаја или Божјом вољом, живели у истој згради, у истом улазу, у улици Милана Симовића. Тада смо се интензивно дружили и са његовом супругом Kсенијом и сином Андрејом и тада ми је постало јасно зашто кажу да иза сваког успешног мушкарца, фотографа, стоји једна успешна жена, која разуме и подржава дуготрајне боравке у природи, на терену, да би се направила одлична фотографија. Драго ми је да је и Андреј кренуо очевим стопама и да се бави фотографијом. Што се саме фотографије природе Јарослава Папа тиче, многобројне награде у земљи и иностранству све говоре. Иначе, Јара се никада није хвалио наградама, као да је то нешто небитно, безначајно, уобичајено, а заправо није. То само говори о његовој скромности и ненаметљивости. Такав је Јарослав и зато га сви воле, цене и поштују. Велики број Јарославових фотографија су направљене у ЗЛАТНОМ САТУ, око изласка и заласка сунца. Тада чаробно ниско светло лиже, као да милује природу. Тада доминирају чудесни црвени и наранџасти нестварни тонови. Небо је наранџасто, трска је црвена, јелен је браонкастоцрвен, са облачићем водене паре из њушке. Такве тренутке је ретко ко доживео, а камоли снимио, а Јарослав јесте. Годинама и деценијама је доследан себи и природњачкој фотографији. Планира снимање, устаје у мркли мрак, путује да би био на терену у праскозорје. Подарио нам је фантастичне фотографије: јелена са пуним роговима рогоза и трске, зечева који се туку, боксују у време парења, белорепана у лету, лисице која се облизује после масног залогаја, срндаћа, дивље свиње са пругастим прасићима, дивље гуске… Драго ми је да нико од његових јунака није страдао, него је остао овековечен, да се дивимо њиховој лепоти и сналажљивости. Папове фотографије су инспирација многим младим фотографима, биолозима, заштитарима. Папове фотографије нам причају причу о природи и човеку Војводине и подучавају нас да наше окружење, природу, морамо разумети, волети и сачувати за садашње и будуће генерације.
Др Оливер Фојкар, филмски стваралац и биолог Покрајинског завода за заштиту природе