Пионирска улога Војвођана у развоју фото-журнализма Србије.

Књига Живојина Павловића „Испљувак пун крви“, посвећена студентским немирима у Београду, сасвим се препородила кад су на њеним странама светлост дана угледале, до тада необјављене, фотографије Стеве Крагујевића, легендарног фоторепортера „Политике“, снимљене на истом догађају којем је књига посвећена. Одушевљени аутор књиге је том приликом закључио: „Без фотографија је историја само привид!“ Ова значајна констатација о моћи фотографије стигла је, с великим закашњењем,  и до посланика у Скупштини Србије који су, први пут у историји овог народа, приликом изгласавања новог Закона о култури Србије, 2009. године, у њега убацили, међу најзначајније делатности наше културе, и ту магичну реч – ф о т о г р а ф и ј а!
У оба наведена случаја најнепосреднији учесници су Војвођани, новинари, фоторепортери и ликовни ствараоци у области фотографије: у првом Стева Крагујевић, рођени сенћански фотограф, а у другом фоторепортери из војвођанских редакција и њихове струковне асоцијације Фото кино и видео савез Војводине и Друштво новинара Војводине, који су иницирали амандман усвојен приликом доношења новог Закона о култури Србије.
Устоличењем фотографије као законске категорије коначно је и формално стављена тачка на дилеме о њеном друштвеном статусу и значају, али је истовремено створена обавеза да се реше нека круцијална питања њене будућности. Довољно је овом приликом указати само на једну чињеницу: Србија је једина земља у Европи која нема музеј фотографије! А свеци благо разносе! Свакодневно се, без икакве одговорности, уништавају богате фото-архиве новинских и телевизијских кућа, истакнутих фоторепортера, уметничке и документарне фотографије, дигитални снимци се немилице бришу… Све је још горе него што је било док фотографија није постала законска категорија! Као да нам се стално понавља позната прича: правимо законе да имамо шта да кршимо! Фотографија је национално благо без икакве заштите!

Од Париза до Сремских Карловаца

Прича о српском светлопису почиње још пре промоције проналаска фотографије (!) у Француској академији наука у Паризу; вест о проналаску објавио је српски „Магазин за художество, књижевност и моду“ 5. априла 1839. године, а фотографија је званично свету представљена, у форми дагеротипије (фотографија на металу), у наведеној Академији тек 19. августа исте године.  Одмах потом се огласио и „Сербски народни лист“ Војвођанина Теодора Павловића, штампан у Будиму, и констатовао да постоји могућност да се дагеротипија може користити и као матрица за штампање фотографија. Када је вест са првом дагеротипијом стигла до Беча, мало се ко за њу озбиљно заинтересовао. Један од ретких је био Анастас Јовановић, стипендиста кнеза Милоша Обреновића, који је учећи литографске вештине постао и први фотограф у словенским народима.  Снимио је галерију српских ликова који су у то време били у Бечу, а међу њима и Војвођане, песнике, Бранка Радичевића и Милицу Стојадиновић Српкињу. Из тог времена је остала сачувана само једна оригинална дагеротипија са ликом Јосима Живановића, трговца из Сремских Карловаца. Тај најстарији сачувани портрет Србина, снимљен 1841. године, чува се у Живановићевој кући, у Музеју пчеларства, у Сремским Карловцима. Почетком друге половине 19. века од Париза, преко Беча и Пеште размилели су се, према јужнијим крајевима Европе, путујући фотографи, претече фоторепортера, демонстрирајући тајне фотографије и својим светлописима остављали драгоцене трагове о људима и
догађајима на овим просторима. Тада је Иштван Олдал, сликар у Великом Бечкереку,данашњем Зрењанину, своје сликарске четке заменио фотографском скаламеријом и отворио, 1853. године, први професионални фотографски атеље. Исте године је то учинио Георгије Кнежевић у Новом Саду, па су тако ударени темељи професионалној фотографији, која се полако ширила преко Дунава и Саве, у крајеве који су још били у османлијском царству. У Сремским Карловцима је Новосађанин Стефан Вулпе камером овековечио историјски догађај, Благовештенски сабор 1861. године и потом га литографисао у Бечу, чиме је остварио наговештај у новинама Теодора Павловића да ће се фотографија користити као матрица за штампање. Био је то почетак продора фотографије у штампане медије који су у Новом Саду имали услове за брз развитак. Још док су, 1877. године, трајали ратни сукоби између Срба и Турака, у Новом Саду је Арсеније Арса Пајевић штампао „Илустровану ратну хронику“, а, такође, и „Српске илустроване новине“ Стевана В. Поповића, популарни народни каленадар „Орао“ и низ других издања. Милан Јовановић, дворски фотограф, син познатог вршачког фотографа Стеве Јовановића, рођени брат сликара Паје Јовановића, штампао је у Будимпешти 1892. године, албум својих фотографија „Београд у слици и речи“. Пројекат је реализован у полутонском Мајзенбаховом поступку, који је тада у свету био тек у повоју. Угледни новосадски фотографи Јован Рехницер и Јосип Сингер, такодје са звањима дворских фотографа, појавили су се на тржишту са серијама занимљивих разгледница и поштанских карата на којима су штампане фотографије. Рехницер је снимио фоторепортажу о преносу посмртних остатака Бранка Радичевића на Стражилово, изградњи „катедрале“ и владичанског двора у Новом Саду, а Сингер серију панорамских мотива Дунава, Тисе, Новог Сада, Сремских Карловаца, Титела и других места, затим поплаве, као и сахрану Краља Милана Обреновића у манастиру Крушедол. У Новом Саду су на железничкој станици 1897. године снимљени први филмски кадрови на овим просторима, а сторија „Улазак влака у новосадску железничку станицу“ приказивана је у кафани „Код Тричка“ у Београду на Теразијама, заједно са документарцем „Боравак руског цара у Паризу“. На самом почетку 20. века на Палићу је снимљен филм о језеру. Аутори су чланови Новосадског фото клуба, једног од најстаријих на Балкану, који је основан 1901. године са седиштем у Позоришту Дунђерског, у којем су организоване и прве пројекције дијапозитива у оквиру позоришних представа, што је био зачетак мултимедијалности у нашој култури.
Веома значајне су активности, крајем 19. и почетком 20. века, доктора Радивоја Симоновића, рођеног у Лединцима, родоначелника наше непрофесионалне фотографије, који се верао по највећим планинским врховима, носећи тешку фотографску опрему, и први у нашим крајевима забележио дражи планинарства и љубав према природним лепотама. Аутор
је великог броја књига илустрованих фотографијама, а једна од првих је фотомонографија о Дурмитору, штампана на немачком језику. Организовао је и прве фото-сафарије на Велебит и друге балканске планине, а у Сомбору је основао Фото клуб и приредио прву међународну изложбу фотографија.
Футожанин Душан Шијачки, новинар „Малог журнала“, пласирао је прве оригиналне фоторепортаже, што су потом прихватиле и наше друге новине на почетку 20. века. А када је избио Балкански рат, Шијачки је покренуо наш први таблоид препун фотографија. Један од првих сарадника „Балканског рата“ Шијачког био је сликар Паја Јовановић, који је током рата
био ратни дописник-фоторепортер и слао извештаје с бојишта и ослобођених крајева Јужне Србије. Шијачки је преживео албанску голготу током Првог светског рата, био дописник са Крфа, а потом ратни дописник Врховне команде из Париза, Лондона, Њујорка и Женеве.
У периоду између два светска рата, војвођански мајстори камере забележили су изванредан успех на Светској изложби фотографије у Паризу 1937. године. Припала им је прва награда за колекцију! Била је то колекција туристичких фотографија које су снимили чланови Планинарског друштва „Фрушка гора“ из Новог Сада, а у њој су биле и најлепше фотографије објављиване у новинама, часописима, књигама, календарима…„Златно око“- бренд наше културе Захваљујући војвођанским фотографима остале су забележене страхоте Другог светског рата, многобројне жртве и злочини, језиви тренуци са стратишта, Сремског фронта, битке код Батине… “Акредитовани“ фоторепортери за снимање на фронту били су, између осталих, Миле Пејчић из Куле, професор Воја Максимовић из Руме, Живан Павлов из Кикинде, који је тамо погинуо, и многи други.
Лист „Слободна Војводина“ трансформисао се у „Дневник“, а у њему и „Мађар СО“-у стасала је златна генерација нашег фото-журнализма: Геза Барта, Стеван Мирковић, Тинка Пивнички, Ђула Брежан, Боривој Миросављевић, Павле Ђисалов, Борислав Војновић, Василије Латинкић, Матија Коковић, Слободан Милетић, Иштван Немет, Ана и Стеван Лазукић, Габор Ифју, Јован Вајдл, Геза Ленерт, Драган Јонић, Тибор Варга Шомођи, Ласло Дорман, Андраш Отош, старији и млађи итд. Окупљени у Фото клубу „Бранко Бајић“ и захваљујући добро организованом стручном и педагошком раду, у којем су се истицали Мирко Беговић, Јосип Кардош, Родољуб Маленчић и још многи познати ствараоци, новосадски фоторепортери су набијени знањем, на крилима ентузујазма, харали на изложбама фотографија не само у земљи него и широм света. Нема континента на којем нису излагане њихове фотографија и са којег нису стизала највећа признања. Била је то њихова пуна афирмација и сјајна промоција клуба, града и земље која је у то време била и лидер несврстаних земаља и један од најцењенијих бораца за светски мир. У таквој сјајној атмосфери рођено је у Новом Саду „Златно око“ – престижна изложба светске фотографије са покривитељством Председника Републике Јосипа Броза Тита. Одржавана је од 1961. до 1993. године и за то време била прави центар врхунске светске фотографије. Преко награда добијених на „Златном оку“ најамбициознији и најуспешнији светски фотографи су од ФИАП-а (Међународне федерације за уметничку фотографију) добијали заслужена звања и признања. Освојили су их и многи новосадски аутори, фоторепортери, међу којима је тада предњачио најмлађи Геза Ленерт, стекавши и највишу титулу Екселенције ФИАП-а.
Исто окружење у Новом Саду изнедрило је и врхунске филмске и телевизијске ствараоце Славуја Хаџића, Мирка Пота, Душана Чекића, Владимира Червенку, Артура Хофмана и многе друге који су учествовали у стварању филмске куће „Неопланта-филм“ и Радио телевизије Војводине. Били су годинама главни носиоци продукције и ствараоци нових успешних генерација фото и филмских стваралаца.
Није само Нови Сад био ризница сјајних фотографија и врсних фоторепортера. Из сомборског Фото клуба поникли су асови Танјуга Бранислав Обрадовић, Риста Христифор Настасић и Богдан Брадваревић, а тој Танјуговој екипи су се придружили Банаћани Антон Ваш, Јова Ритопечки, Милован Ћировски, Драгутин Грбић из Сурчина, Зоран Милер из Старе Пазове, Недељко Деретић из Бачке Паланке, Земунац Драган Антонић и у новије време Дарко Дозет из Новог Сада који своју фоторепортерску каријеру наставља у „Вечерњим новостима“. Поред већ споменутог Стеве Крагујевића из Сенте, који је до краја радног века био у „Политици“ руководилац Фото службе, у истој кући је успешно радио и Василије Латинкић из Руме, а пуну афирмацију врсних фоторепортера су стекли у загребачком „Вјеснику“ Војвођани Матија Коковић и Драгутин Савић.
Као што се види, Војводина је била, а и сада је, непресушни извор врсних светлописаца без чијих остварења је немогуће замислити историју нашег новинарства. Њихова фоторепортерска остварења представљају непроцењиво благо наше културе, круцијална сведочанства за историју – без привида.

Нови Сад, фебруара 2014. Боривој Миросављевић,
мајстор фотографије