Ин мемориам
ЈАРОСЛАВ ПАП ИЛИ НЕПОНОВЉИВА ЧАРОЛИЈА ФОТОГРАФИЈЕ
У ловишту „Казук“ , у Специјалном резервату природе „Горње подунавље“, у којем је, деценијама, бележио величанствене слике природе које су обишле цео свет, данас је, изненада, преминуо Јарослав Пап, један од највећих фоторепортера не само у Србији, него и у ширем окружењу.
Пап је рођен 7. јула 1957. године у Лалићу, где је похађао основну школу. Средњу фотографску школу „Ђорђе Зличић“ завршио је у Новом Саду. Фотографијом је професионално почео да се бави 1984. године, у редакцији новосадског „Дневника“, где је прошао пут од фоторепортара-приправника до Уредника фотографије.
Од 2013. године радио је као фоторепортер и уредник фотографије у Новинској агенцији Танјуг, а од 2018. и у Радио-телевизији Војводине. У изузетно богатој каријери је, уз остало, пратио и снимао бурне догађаје везане за преврат у Румунији крајем осамдесетих, ратна збивања у Источној Славонији, Барањи западном Срем почетком деведесетих, и агресију НАТО алијансе на СР Југославију 1999. године.
Преко 1.000 његових фотографија о тим догађајима емитовано је у земљи и иностранству, посредством најменинетнијих светских новинских агенција са којима је сарађивао, од Асошијетед преса до Ројтерса.
Готово четири деценије континиурано је пратио и бележио и све друге догађаје, од локалних до међународних, попут сусрета светских лидера на Санктпетербуршком самиту одржаном 2017. године.
Ипак, његова прва и права фоторепортерска љубав било је снимање природе, пре свега у Војводини. На стотине његових фотографија биљног и животињског света објављено је у најеминентнијим домаћим и страним часописима посвећеним природи, што му је донело и изузетан међународни углед и његово име издигло у синоним врхунске фотографије природе.
Имао је више од 60 самосталних изложби, а био је и оснивач Фотографског покрета „Фото лов“ који окупља пре свега младе фотографе решене да, као и он, живе са природом и у природи, а не поред ње.
Током изузетно богате каријере, Јарослав Пап је добио низ престижних домаћих и међународних признања. Поред осталих, то су Прва награда за фото-репортажу из Румуније о паду Н. Чуашескуа („Дневник“ 1990.), Прва награду за спортску фотографију године у Југославији (Тањуг, 1996), Друга награда за фото-репортажу „НАТО бомбардовање“ (Прес центар Војске Југославије 1999.), Прва награда на конкурсу „Екологија“ за фотографију тровање Тисе цијанидом („Дневник“ 2001.).
Ту су и Прва награда за фотографију године у категорији „Природа“ за „Кошутин скок“ (Агенција Бета, 2006.), Награда „Фотографија године“ за најдуховитију фотографију
(Агенција Бета, 2008.), награде „Златна Ника“ за фото-репортаже „Јутро, шума, рика“ и „Поплаве на Дунаву 2013“ (Фестивал новинарске репортаже ИНТЕРФЕР, 2012. и 2013.), Награда „Зелени лист“ (Радио Београд и Покрет горана Војводине, 2014.), Фоторепортска награда поводом Дана Тањуга (2017), Награда „Златно перо“ (Друштво новинара Војводине, 2017) и Прва награда за колекцију фотографија „Живот у Еврорегији Дунав-Криш-Мориш-Тиса“ (2017).
Културни центар Војводине „Милош Црњански“ издао му је 2020. године ексклузивну монографију „Војводина – четири годишња доба“. У њој је обухваћен раскошан и непоновљив опус великог мајстора, а равница коју је бескрајно волео представљена у свим њеним најлепшим и најраскошнијим нијансама.
Иза Јарослава Папа су остали супруга Ксенија и син Андреј на којег је пренео љубав према објективу и који већ увелико хода очевим стопама.
Ђ. В.