Са тугом и болом фотографска заједница опрашта се од драгог пријатеља и уваженог колеге Јана. Јан Вало биће сахрањен, сутра, 7. марта2023. године, у 15 часова на гробљу родном у Кисачу.
Јан Вало је рођен 29.11.1964. Живео је и радио у Новом Саду, био запослен у маркетингу „Енерготехника Јужна Бачка“. Фотографијом се активно бавио више од 20 година.
Излагао је и освајао многобројне награде на изложбама у Србији и иностранству. Прву самосталну изложбу под насловом „На путу судбине“ имао је у родном Кисачу 2018. године, а током јануара 2023. године имао је самосталну изложбу фотографија у Музеју Војводине под називом „Кажем град-Мислим на људе“ . Уметнички савет Фото савеза Србије једногласном одлуком доделио је Валу престижно звање Мајстора фотографије. Вало је првобитно наступао као излагач у оквиру Фотографског клуба Војводина, а потом као члан Фото комуне „24 кадар“.

Уместо класичног ин мемориама, објављујемо интервју са Јаном урађен 21.5.2021. године, за потребе факултета, а који до данс није објављиван ширем аудиторијуму. Такође, подсећамо и на емисију из серијала „Објективно“ емитовану 14. 4. 2022.

НОВОСАДСКИ СВЕТЛОПИСАЦ ЈАН ВАЛО

(Фотографаија лек за ауторе и за публику)

Јан Вало је Новосађанин који се последњих десетак година интензивно бави фотографијом и освааја

награде широм Балкана. Бег и утеху од последица и страхота струјног удара од неколико десетина хиљада волти и пад са далековода пронашао је у фотографији. Фотографија му је лек, а он својим светлописима покушава да лечи своју публику улепшавајући им тренутке које је зна вешто да отргне од вечности.

Каприц Вам је био да прву изложбу направите у родном Кисачу, не у НовомСаду и Београду, иако сте и за њих имали озбиљне понуде?

Управо тако, волим своју родну груду, некако сам осећао потребу да управо у родном селу направим своју прву изложбу. Урадио сам то због људи који ме од рођења знају и прате, фотографски рад и живот уопште, иако већ више од 20 година живим у граду. Сматрам да сам направио добар потез тим чином. Биће времена и за моје Новосађане и друге грађане Србије и региона… надам се да ће моју одлуку разумети баш као што разумеју и моје фотографије..

Реагују ли људи у мањим срединама другачије на фотографије и изложбе од људи у градовима, да ли су у градовима можда презасићени садржајима и животним обавезама?

Да, реакција је скроз другачија…. људи у селу и немају толико прилика да се срећу са оваквим видом изражавања аутора, поготово ако су из њиховог села. Однос је једноставан и присан. Што је највжније публика има времена… све је некако „на те нане“ , а то се мени нарочито свиђа. У граду је то, знате већ, само да се ортвори и да се виђени виде и после галерија зврји празна, а они који би можда и дошли на изложбе затрпани су егзистенцијалним обавезама и проблемима. Штета.

Господине Вало сећате ли се где сте направили своју прву фотографију?

Да… било је то јако давно, још у основној школи у Кисачу, на фотографској секцији фотографисао сам дешавања и детаље у свом шклоском дворишту.

Како Вас је даље у животу фотографија увукла у свој зачарани свет?

Кад ме је животни ток одвео тамо где сам и данас, неки другачији живот… осећао сам потребу да се некако ликовно изразим и у фотографији сам нашао управо тај начин. Фотографија и ја сад живимо заједно.

Ко су Вам узори у свету и код нас на Балкану?

Бресон ми је светски узор, а код нас су то Томислав Петернек, Имре Сабо, Станко Абаџић и Дарко Дозет.

Које су Ваше три омиљене фотографије?

Јако ми је тешко издвојити, али ако инсистирате, да не чују остале фотографије па да се не наљуте на мене, шалу на страну. Издвојио бих фотографије „Ледени старт“, „Животни круг“ и „Верност“.

"Ледени стар" Фото: Јан Вало — „Ледени стар“ Фото: Јан Вало

"Животни круг" Фото: Јан Вало — „Животни круг“ Фото: Јан Вало

"Верност" Фото: Јан Вало — „Верност“ Фото: Јан Вало

Шта Вам је донела фотографија у животу?

Фотографија ми је донела богатство људи, које парама и свиме и свачим купити не можете. Посредством фотографије сам упознао дивне људе, начин њиховог живота, посетио многе пределе, изложбе. Едуковао се у разним областима… На свом путу увек сам имао свесрдну помоћ колега, кад год ми је била потребна. Хвала свима, нарочити људима који су били уз мене и када је било тешко, јер живот има и другу страну медаље.

У Фото савезу Србије стекли сте уметничко звање, колико вам оно значи?

Излажући фотографије и освајајући похвале и признања стекао сам звање Кандидата мајстора фотографије, врло сам поносан што сам се попео на тако висок степеник. Значи ми, али никако не желим да ми то буде нешто што ме издваја. Ипак сам ја један обичан човек који свим срцем воли фотографију и дешавање око ње… Кажем фотографија и ја живимо заједно. Љубав је то.

Преферирате црно белу фотографију, да ли зато што је колор већи изазов или имате неки свој разлог?

Некако фотографије живота и документарне ми саме више “траже“ да буду црно беле, некако су, да не кажем лакше за стварање. Колор доста одвлачи пажњу али се трудим и да се у колору остварим.

Имете ли можда неки филм посвећен фотографима и фотографији који би препоручили људима који се интересују за фотографију?

Недавно сам сам гледао на телевизији кратак документарац о загребачком фотографу Станку Абаџићу, а препоручио бих и докуменарац о Јозефу Куделки.

Преферирате ли „лајф“ или студио?

Увек лајф

Хелмут Њутн или Себастијан Салгадо?

Хммм… Салгадо!

Имате ли утисак да се превише фотографише, а премало размишља, да се фотографије траже у рачунару међу мноштвом направљених снимака и уз помоћ филтера, а не на терену?

Да, баш тако… и ја доста фоткам али сам упрво због тога се натерао да више размишљам и промишљам, а мање да „окидам“, резултати су брзо постали видљиви.

Фали ли нам публике и независних критичара, као да се све свело на лајк за лајк?

Јесте, људска реч, реч критичара један наједан изузетнио недостаје. Треба инсистирати да се људи окупе око фото удружења и да дебатују, наравно они који желе напредак, остали нека солирају и буду у заблудама. Свака критика значи, барем мени, Петрнек, Дозет… и још неколико мојих колега су пуно допринели моме стваралачком делу. Мишљења сам да увек треба саслушати и извагати, па и применити. Без рада и сугесија нема напретка и уживања у истом. Паралелно са колегијалном или пријатељском критиком неопходно да постоје и независни критичари који ће вредновати фотографску сцену и ствараоце.

Нећемо вас питати којим апаратом фотографишете, али пробајте да нам одговорите који је то апарат најбољи?

Срце и душа

Чему да се од Вас надамо, који су Вам неки краткорочни и дугорочни планови?

Већ је требала да буде одржана моја друга самостална изложба у Београду, међутим моја здравствена ситуација као и пандемија Короне, већ годину дана одлажу исту. Та изложба је приоритет, а потом, надам се, да ћу успети да је преселим у свој Нови Сад. Дугорочни пла, по узору на своје колеге, била би лична фотомонографија, али отом потом.